Jadranu
Zaboravio si bijesne i grozne gusare?
I galije od Neretve, crne i krvave?
I pesme i mačeve naše duge i tmure?
I jedra i veselja, urličuća kroz bure?
Zaboravio si njine teške, mračne glave?
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare
i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa.
Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa,
neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela,
sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Da nije najlepše ljubav,
već za grumen Sunca ubijati i rano umirati.
Komentar uz pesmu Jadranu
U ona vremena, buržujska deca, posle ispita takozvane zrelosti, birala su zanimanja. Razmažen, jedinac, ja sam izabrao zanimanje slikara i hteo sam da idem, i učim slikarstvo, u Minhen, ili Rim.
Bio sam tipični smetenjak svog vremena.
Moja mati, međutim, imala je bogatog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Eksportnu akademiju. On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spremao me je za svog naslednika.
On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega.
Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora (Perčič) koji je bio šampion profesora. Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupava, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao, kao žaba.
Došavši na Rijeku, koja se onda zvala Fijume, i koja je tada bila puna talijanaša, ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad nisam uspeo, i kad sam čuo da se i na Rijeci te godine prvi put otvara jedna eksportna akademija, upisao sam se u nju. Ne pitajući ujaka. Ujka Vasa prekinuo je posle toga da pomaže moju mater, koja je bila ostala udovica i preselila se natrag u Ilanču.
Da ostanem na Rijeci, bio je razlog i to što sam u gimnastičkoj sali, ispod Sahat kule, upoznao majstora – učitelja mačevanja, koji je bio visok dva metra, imao duge ruke i vikao: „Battuta! Battuta“, kao neko oličenje Nečastivoga.
On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi njemu nismo mogli ništa, ama baš ništa. To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci. Moja sirota mati odobrila je to, jer je ta akademija obećavala zaposlenje svojim učenicima. Slala ih je čak i u azijska pristaništa.
Akademija eksportna, tada, nalazila se na brdu u ulici pronalazača kompasa (Via Flavio Gioia). Sa njenih prozora, u plavetnilu mora, i katkad i u belini snega, videla se lepo planina Učka.
Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada.
Studenti te akademije nosili su civilno odelo, ali belu, mornaričku kapu i bili su omiljeni na igrankama.
Meni su se naročito svidele dve sestre, koje su stanovale prekoputa Akademije, a bile lepe, i snažne, kao dva atleta.
One su se zvale: Cernjajski!
Pošto me je mati izdržavala i nikad dotle nisam zarađivao hleb, ja sam se naselio, na Rijeci, u pristaništu, iznad riblje pijace, u skupom pansionu jedne hrvatske grofice.
Bila je to čudna, i nesrećna, žena. Imala je nezakonito dete, od jednog ženskog lekara, a docnije se otrovala.
Imao sam, u tom pansionu, čudne komšije, i u sobi sa desna, i u sobi sa leva. Sused mi je bio sa leva grof Hojos, sekretar guvernera, a sa desna barun Vranicani, velemožni činovnik Lučkog poglavarstva. Grof Hojos je bio neka vrsta dečaka, sa kosom kao slama, koji je dolazio u moju sobu i molio da mu se veže mašna. Bio je mešavina lepo vaspitanog mondena i stidljivog mladoženje.
Vranicani je bio čovek ogroman, ogromnih stopala, sa licem rimskih imperatora i crnim, tužnim, očima, klovnova. On je dolazio pijan kući, ujutru, kad bih ja odlazio na predavanja, pozdravio me učtivo, ali držao čitave tirade protiv Srbije i srpskog kralja. Bio je dobar poznavalac svih jadranskih luka i pričao je osobito lepo o hrvatskim krajevima i familijama. Bilo je uživanje slušati ga. Govorio je kao da deklamuje stihove Krste Frankopana.
Kad bi otvorio vrata, proderao bi se: „Andžela!“
Andžela je bila naša, vrlo lepa, sobarica, i njen je zadatak bio da baruna, napitog, spusti u kadu kupatila. Barun bi tamo pevao dok ga san ne savlada. Hojos je zbog njega crveneo od stida.
Taj ogromni debeljko, predskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme balkanskih ratova. Ja sam, pored njega, video ukrcavanje mornara, iz javnih kuća Rijeke, kad je bila naređena uzbuna, prilikom nekog incidenta u Solunu, sa jednom austrijskom krstaricom. Mornare su, sa pristaništa, prosto bacali u motorne čamce, tako da sam mislio da će pokrhati i ruke i noge. Vranicani je tvrdio da im ništa neće biti i da će sve to zaboraviti, kadse ispavaju.
Srbijanska konjica bila je tada izbila, u Drač, na Jadranu, pa su se te trupe snabdevale iz Soluna, grčkim brodovima. Turska krstarica „Hamidijeh“ lovila je te transporte po morima i gonila ih je sve do Kvarnera. Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojnika i oficira.
Patriote na Rijeci okupljali su se, u to vreme, u kući doktora Pahani, kod koga je dolazio i Meštrović, ali je mnogo lepši bio doček tih vojnika pred kafanom „Kontinental“, uz svirku Cigana iz Šapca. Tu se do zore orila pesma („Oj, jablane, širi grane!“).
Vranicani se ljutio što sam toliko oduševljen balkanskim ratovima, ali oduševljeni su bili, sa mnom, i radnici, i nosači, i ribari u pristaništu i duž Primorja. Svi smo se nadali boljem, socijalnom položaju među narodima, posle tih pobeda.
Vranicani je u tim vojnicima i oficirima video samo vojnike i oficire jednog kralja, opančara.
Taj ogromni debeljko, sa glavom Bibulusa, imao je staru majku, u Novom. Odlazio je da provede nedelju kod nje, a ona ga je terala u crkvu, da prisustvuje misi, pa ga je terala i da uzme svetu pričest.
Da bi učinio po volji toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se zacenio i zagrcnuo.
Barun je dočekivao Badnje veče i Novu godinu u riječkom Orfeumu. Skidao je igračice do gole kože i sipao u njih šampanjac.
Veli, tako treba dočekati rođenje Hristovo.
Iako nije trpeo Srbe, Vranicani je mene trpeo. Valjda zato što sam voleo da mi priča o Hrvatskoj i Zagorju, o Novom i Senju.
Iako taj melanholični brav ne bi bio u stanju da, zbog debljine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, ponavljao: „Ako ti je sablja kratka pristupi korak bliže!“
Moja mati imala je na Rijeci rođaku, iz Pančeva, koja je bila udata za jednog trgovca na Rijeci (Mihailo Vuja). Međutim, svet na Rijeci upoznao sam, naročito, u društvu svoga druga na Akademiji, Zubranića, sina jednog pekara.
Taj Zubranić, čist Hrvat sa ostrva Krka, iz Baške, bio se toliko oduševio u ono vreme za Italiju, da je u rupici kaputa nosio savojsku zvezdu. Međutim, bio je dobar drug i ja sam zavoleo njegovu kuću, i na Rijeci, i na Krku.
Na Rijeci, on je imao roman sa jednom lepom devojkom, o kojoj ću reći samo toliko da se zvala Đulija. Pored nje upoznao sam radničku Rijeku. Zatim se bio verio (a posle i oženio i rastao) sa malom Vio, ćerkom predsednika opštine. Pored nje, upoznao sam Fijumane, kao talijanske romane. Zubranić je imao lepu sestru i ona mi je čitala Kardučija, i Leopardija, u originalu. Pomoću njenom i njegovom govorio sam, posle, talijanski, kao da sam rođen u tom pristaništu.
Posećivao sam i rodno mesto Zubranića, u Baški, njihovu staru, od kamena, kuću, i Baščansku ploču. Jedrili smo u Senjskom kanalu. A pod ostrvom Prvićem, jednog dana mal’ se nisam udavio.
Zubranić je posle prešao na hrvatsku stranu, ali ne znam šta je sa njim bilo. On me je, pre nego što ću živeti u Rimu, naterao da čitam talijansku literaturu.
Na igrankama, zimi, u pozorištu na Rijeci, upoznao sam čitav niz Đulija Ada, Marija, i igrao sam sa njima i „fioretto“, na kafanskom stolu. Odlazili smo i u Trst, i bio sam, i u Veneciji, na karnevalu.
Za vreme karnevala, na Rijeci, oblačio sam i ja masku, a sestra Zubranićeva oblačila me je u žensko odelo. Takav sam ulazio u kuću tih raznih mladih devojaka, i u njihovo društvo, i one nisu ni sanjale koga imaju u društvu.
Samo me je Romilda Morpurgo poznala, i u dominu.
Živeo sam ja, na Rijeci, veselo.
Međutim, nisam ja ni na Rijeci živeo samo sa barunima i grofovima, koji su ličili na nakaradu. Niti sam živeo samo veselo.
Živeo sam i ja na Rijeci, neko vreme, i među proleterima, i gorko.
Moj ujak je, u proleće 1913, bio uspeo da nagovori moju majku da mi obustavi svaku novčanu pošiljku i da me natera da idem u Beč, ujaku, na Eksportnu akademiju.
Ostao sam tako bez novca i upoznao život u nadzemaljskoj atmosferi gladi, kao u nekom Hamsunovom romanu. Ja sam u to doba bio igrač kluba „Viktorija“, na Sušaku, pa sam se preselio iz pansiona pomenute grofice, u jednu sobicu garderobera u tom klubu.
Hranio sam se od onog što sam, od navijača tog kluba, dobijao.
Sa svojih prozora, na Bulevaru, video sam Omišalj, u morskom plavetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela.
Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, ali sam zapamtio Prestinija i Grandiće, a najviše našeg levog beka, Branu, koji me ja pomagao i koji je upražnjavao veliku majstoriju, cipelarstva.
Kad sam, posle mnogo godina, u Londonu, i ja sa cipelarima živeo, često sam na tog svog druga mislio.
Nisam ja upoznao samo familiju Vio; igrao sam ja, pod rascvetanim voćkama sela Drage, i sa kćerima i sestrama radnika, i nije mi bilo loše, nimalo.
Upoznao sam svet u Primorju i osećam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju.
Taj svet i ti igrači imali su vrlo jednostavnu politiku.
Talijanaši na Rijeci nisu dozvoljavali na Rijeci hrvatsku zastavu i nisu hteli da je dozvole ni kad se igraju internacionalne utakmice, na Kantridi. „Viktorija“ je pokušavala da pređe preko mosta na Rijeku, noseći hrvatsku zastavu. Dolazilo je do tučâ na mostu.
Ja se sećam jednog našeg centarhalfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ime zaboravio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio, kako udara držaljem, kao Tale u narodnoj pesmi, i brani svoju zastavu.
I ja sam se tukao za tu zastavu.
Ovu pesmu, u južnom dijalektu, napisao sam, kad su stigle prve vesti o pobuni mornara austrijske ratne mornarice. Među pobunjenicima nije bilo samo Slavena, bilo je revolucionara svih naroda u Austriji, ali je shvatljivo što sam se ja pri tome, poetski, setio Senja i Neretljana.
Iako sam ja, na Rijeci, čitao, uglavnom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, i jednog našeg prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro.
Među hrvatskim pesnicima tog vremena najviše sam voleo Marina Sabića, koga sam, posle nekoliko godina, upoznao u kući svećenika, na ostrvu Visu. Bio je zaboravljen i skoro sasvim oslepeo.
Sudbina pesnika nije veselje, kod nas, ni na Jadranu.
Ja sam napustio tog proleća tu akademiju na Rijeci, zbog jednog, komičnog, zamešateljstva oko jednog dvoboja. A još više zato što nisam mogao, iako sam neke predmete (pomorsko pravo, pomorsku geografiju) dobro polagao, da položim stenografiju i daktilografiju.
Skitao sam se posle toga, do septembra, po Jadranu, a zatim sam otišao materi, u Ilanču.
Međutim, godinama, ja sam se stalno vraćao i tuda prolazio i imam mnoga ljudska bića tamo, koja sam poznavao i voleo. Kao i Rastko Petrović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru. Ne samo u slabim stihovima i na jeziku.
Kada su radnici, iz kancelarije šefa policije na Sušaku, Ujčića, prenosili bombe, u nedrima svojim, u Istru, i ja sam bio tamo. Kad je dopisnik Večernje tribune, iz Zagreba, pretučen, na Rijeci, u teatru, na jednom zboru „ardita“, tako da je prevezen u bolnicu, i ja sam bio tamo. Mene je spaslo samo to što sam mađarski govorio, ali da su me pretresli i našli u mene dinare, bili bi me prepoznali i ne bih bio izišao čitav.
Šta hoću time da kažem? Hoću da kažem da je ljubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čovek voli, beskrajno, jednu ženu. I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Banaćanin ne može osetiti lepotu Jadrana, ili razumeti Toskanu.
Pri svom povratku iz Pariza, godine 1921. u leto, stanovao sam kod Miličića na Hvaru, u njegovoj ribarskoj kući, u Lučišću. Sa nama je bio i Petar Dobrović.
Jednog dana – da bismo čitali Hektorovića, na moru – pošli smo sa Hvara na Vis, u čamcu jednog mladog inženjera sa Brača. U podne sunce je bilo pripeklo, a vetar pao.
Veslali smo i Petar nije vukao. Iskoristio je ono malo senke što je savijeno jedro davalo. Pobesneo sam i mal’ ga nisam, nožem, udario. Stigli smo, u svađi, pred luku na Visu.
Međutim, bura je tada već bila tako jaka, talasi toliki, da nismo uspeli, do ponoći, da u luku uđemo. Sa stena, na obali, odjekivao je glas onih koji su nam dovikivali: „Brode, drž’ desno!“
Da je došlo do najgoreg, Sibe bi, možda, kažem možda, isplivao. Petar, ne. Ja, sasvim sigurno, ne.
